ЖЕНОБЛОҐИЯ

ПОЧИНАМ ОД ПОЧАТКУ

Ясмина ШВЕТ У ХТОРИМ ЖИЄМ

Паметам же нам одмалючка старши гуторели же искуство вредзи голєм тельо кельо и мудросц, бо дармо чловек дацо зна у теориї, док тото нє претка през искуство. Паметам и же сом лєдво чекала одроснуц и – буц мудра.

Хторишик дзень сом после роботи зашла на пияц. Знала сом цо хиби у обисцу. Вшелїяк же мушим купиц парадичи и огурки, а и даяку овоц. Дзеци би вше дацо жужлєли, а кед им уж нє даме нєпреривно тоти лакотки, муша мац даяку алтернативу. Надумала сом же им купим рижней овоци. А на пияцу шицкого – вишнї, черешнї, кайси, брескинї, ягоди, малини, банани, помаранчата… Красота за очи. А шицко швиже, пахнє… Патрим на цени, патрим до бутєлара, гат, будзе дакус цесно… Кед купим вецей желєняви, останє ми менєй за овоци. Еци, пеци, пец… Ришене – овоци купим. Кайси маю фину фарбу, а черешнї и вишнї потримаю ище даскельо днї. Так и було. Пошла пейцстотка за пейц минути.

Побрала сом мещки до рукох, ташку на плєцо и рушела на станїцу. У автобусу гужва, пекельно, спройно, шицким ше злїва зной по хрибце… Оглядам ше дзе облачок, бо уж озда и замлєєм, алє дармо. Нїзка сом, та до мнє доходзи лєм запах спод дачиєй пазухи. Ципели ме жуляю, бо ми ноги набринути од тей пекоти, мещки ше урезали до рукох, бо су чежки, а шофер дави…

Дома сом ше, така змучена, перше отуширала. Думам себе, нє важне, наєме ше швижей овоци, та ше такой окрипиме. Ба, купак.

Кед сом почала умивац вишнї и черешнї, мала сом цо видзиц – згнїти, начати, вецей як половку сом одруцела. Кайси таки квашни, же ми и тераз сцагує уста. А крашнє сом ше питала предавачки:

– Сладки вашо кайси? – була сом барз любезна.

– Вера же су сладки! – прешвечує ме. И прешвечела ме.

Но, нє наївна сом! Як же можу буц сладки кед днями падал дидждж, слунка нє видзели! А увежени су хто зна одкаль. А и вишнї и черешнї ше нацагали влаги, и у фрижидеру ютредзень гнїю. Яка я шалєна… Цо же сом думала же ми пове? Же су анї „с” од сладкого, же черешня кажда треца здрава? Хто же би вец купел? Ша, им и треба таких як я…

Фукла сом векшину овоци до шмеца и демонстративно дудрала по обисцу до вечара.

Ей, думам себе, цо ци живот у варошу… Мушиш купиц кажду мархву и цибулю, яблуко, вайцо и фалаток меса. А и кед заплациш, нє знаш цо ши, у ствари, купел… И нє раз сом уж так прешла, а анї нє два раз… Кед очи видза, а душа жада – нє помага анї искуство, анї розум…

Знам же ше нє вредзи поносовац. Гоч то дзекеди єдине цо ми остава. Кед ше препущим ситуациї. Алє, кед виплївам з тей меланголиї, нїч ми нє будзе завадзац. Прето ту кладзем точку. Досц було. Починам од початку. А цо инше, кед наютре мушим ознова на пияц.

Tags: ,

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *