ЖЕНОБЛОҐИЯ

ПОПОРАЄНИ РАПШАҐ

Ясмина З ДРУГИМА У КОЛЄ

Виросла сам на валалє. Нє думам звучац „социялистично”, же – росла сом у єдней звичайней роботнїцкей фамелиї дзе ше нє патрело цо треба поробиц, алє ше шицки до шицкого лапали итд… Но, алє же було скоро так – и то правда.

Мой оцец нє ма сина (затераз…). Перша була пишуля, и друга и треца. Руку на шерцо, я мала буц Мижо. Понеже сом нє, а анї младша шестра нє Славко, родичи остали на дзивчатох. Но, оцец пре тото нє мал нїяки бриґи! Та дзе! Аж и гуторел же цо є старши, та вше баржей здабе на жену… Мелеґ…

Правда же дакеди и заджмурел на тото же зме дзивчата. Шицко зме знали робиц – и по кухнї, и по вонку. Вон цалого живота бул майстор, а и нєшка є. Ма громаду алату. И вше зме му мушели дацо додавац, лєбо приношиц. Ма барз вельку пиньвицу у хторей му стоя тоти дранґулиї. А стоя му и под шопу, и у конку од задку кед ше уходзи, дацо и по дворе (моя мац сиґурно зна дзе шицко мож найсц його серсан).

Раз пред якимшик шветом, мац нам наявела же на соботу будземе пораїц цале обисце! Преврацали зме з очми, алє нам тото нє помогло. Правда, оцец нє бул дома, и ми почали од пиньвици. Перше зме шицко повиберали зоз старого креденца, посцерали прах и вец до дробних шкатулкох и дунчикох почали складац попреберани гвоздзики и шрубики. На кажду зме написали цо єст нука. Фурови зме по велькосци поскладали до шкатулкох, дихтунґи и рижни ґумки на єдно место, ґедори, млатки, цолштанґли, цвикцанґли, папаґайки, комбинирки, бонсеки, перлез, лет-колну, васер-ваґу, швайз-апарат и флашен-цуґ зме поскладали на полїчки на муре. На роботним столє зме охабели лєм найвекшу стеґу. Вец зме зоз цалого двора и обисца шиииииицко позношели до пиньвици и покладли на свойо место. И на концу зме позаметали. Красота єдна! Чловек би подумал же ше оцец барз будзе цешиц з нами! А-га… Так фучал од бесу кед видзел же зме шицкому нашли нове место, же му аж живец на оберву почал скакац…

Оцови ше после того длуго требало знайсц цо му дзе стої… Ми лєм злєговали з плєцами. Ша, дзивчата на то! На пораєнє! Нїґда зме нє розумели як дахто може жиц у гаосу… Випатра же то бул, заш лєм, креативни гаос.

Вецей зме нїґда нє пораєли пиньвицу.

Тераз кед роздумам, мило ми же сом майстрова дзивка. Знам цо розказац мойому, нє може ме муляц, а боме и кед ше сама лапим до дачого знам цо лаґ, а цо колїмажа. Нїґда бим зато з млатком нє прибила шрубик… Алє, хто зна… Можебуц у мнє заш лєм кучи даяки Мижо…

Tags: ,

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *