ЖЕНОБЛОҐИЯ

АБО ВИДАМ ЗОЗ СЕБЕ, АБО ДАХТО ЗБЕРЕ

Ясмина З ДРУГИМА У КОЛЄ

Цошка сом остатнїх дньох нїяка. З єдним словом – нїяка. Нїґдзе нє ходзим, нї до кого нє ходзим, нїхто до мнє нє приходзи… Телефон хаснуєм лєм за роботу, а гевто друге – скапало. Чувствуєм же ми треба даяка розвага. Вентил. Даґдзе бим пойсц, дайдзе ше витресц… Знам! На концерт! И то нє таки „граждански”, да ше ище мам и приберац… Таки дзе мож нарату шпивац. Нє шпивац, алє надзерац ше! Е, тото ми хиби!

Нє дал Бог каждому красни и чисти глас. Нїґда сом нє була богзна яка шпивачка. Шпивала сом у хору, и у провадзацих вокалох на „Ружи” и вшадзи, аж раз и у дуету зоз шестру. Нє преславели зме ше. Нє достали зме кошарку червених ружох. То, най Вам повем, и шпиванє треба вежбац. Треба знац дихац, з бруха видац глас. Та идз гет! Мнє брух служи за цалком други потреби…

А мой ми гвари же и мойо шпиванє нє барз крашнє звучи. Бо, то у нас, ниа, так: дзеци док були менши, та меркуєш нє дуркац, трескац, накадзи пошпя вше сциха бешедуєш – ту за шпиванє нє було места. И так уж дзешец роки. Научиш шпивац у себе. И вец, кед дакеди дзеци пошпя, а я себе пущим музику. Правда, мушим положиц слухалки, а кед ме потрафи писня, знаже же бим зашпивац! И сцискам тот глас, нє шмем му дац най ше одквачи, гласово струни у корчу, у полуцмоти зоз слухалками на ухох фалширам зоз фациялну експресию, занєшена… а мой гвари: Чекай, жено, да пойдземе з обисца та шпивай кельо сцеш! Га, як? Кед сом сама вец лєбо лєгам спац, лєбо рибем обисце! Ша я нє слухам народнякох же бим могла гоч кеди шпивац! Мушим буц опущена… Думаш же то мож нарату шпивац наприкад Leonarda Cohena? Hallelujah… Тот його бас… Так нїзко озда можу шпивац лєм Чамо и о. Малацко… Красота. Пробуй ти одшпивац нїзки тони у себе? Но? Видзиш же нє мож? А я мам єден прекрасни женски алт. Хтори ше пита вонка.

Прето бим пойсц на концерт. Могла бим написац цали роман о предносцох велькей гужви. Починаюци од того же на себе здзеєш шмати и обуй хтори ци нє жаль руциц, бо вше ци дахто висипе напой на шмати, лєбо з циґаром випалї маїцу, лєбо ци станє на ногу. Алє – то ризик хторого ши свидоми. Бо кед скакаш и видаш зоз себе – нїч друге нє важне. Уґаси мееее, зар не видиш да ґорим? Смири мееее, онако како знаш…

Уф, нє знам цо будзем робиц зоз собу… Чи най идзем бежац? Нє, нє мам кондициї… Рикнєм… А кед себе пущим музику док бежим? То би могло. Алє док будзе цеплєйше. Затераз остава по старим. Е, до пшамаца… Нє будзем анї слухац музику док нє оцеплєє…

Tags: ,

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *