ЖЕНОБЛОҐИЯ

ЖИВОТ ТРЕБА ЖИЦ

Ясмина ШВЕТ У ХТОРИМ ЖИЄМ

Остатнї час сом цошка сентиментална. Патрим на дзеци як швидко рошню, а видзи ше ми же сом сама донєдавна була як вони. Лєдво сом чекала наполнїц осемнац роки. Бо, гат, цали швет предо мну, шицки ми дзвери буду ширцом отворени. И були, нє можем гришиц душу… А тераз уж у тих рокох роздумуєм и о иншим – як би унапредзиц здравє же би ме цо длужей служело, хтори то здрави животни звикнуца мушим каждодньово жиц…

Паметам, наисце, як вчера, кед моя баба почала чувствовац бриґи зоз шерцом, ходзела на препатрунки, пила лїки, алє дохтор єй гварел же єй нє помогню кед ше нє почнє вецей шпацирац, гонїц бициґлу, лєбо вецей часу преповадзовац у природи.

Дїдо, познати у валалє як скравец, алє вельки любитель перше пчолох а вец и риболову, дзечнє бабу волал зоз собу на беґель. Ша, пойду двойко на бициґлох, спакую циґонї, та буду уживац…

Так и було. Дїдо мал на беґелю свойо место дзе лапал риби. Побрежє вше було очисцене, як и вода, а риби накармени. Було ту надосц места и за нас, унучата, гоч зме нє барз любели ходзиц.

Пошвидко у баби и дїда настал нови шор. Рано ше вчас ставало, а после фриштику ше обрацало педали. Накадзи сцигли на беґель, розкладали свойо карсцелїки, намесцали чуварку, дїдо уж преберал по хлїстох, а баба заруцовала. Кед почало припекац, позберали ше и рипали дому. Баба нашвидко напражела рибу хтору влапели, а вечаром уж варели рибом єдзенє за ютре… И так дзень за дньом.

Познєйше ше указало же ше дїдо дакус спревед. Баба постала така схопна у лапаню рибох же го на каждим змаганю ушила… Дїдо приходзел дому з бронзу, а баба позберала злато… Уж му до конца прешедли и хлїсти, и дуґови, а и пражена риба… Страцел ентузиязем…

Бабу шерцо служело ище кратки час… Видало ю на треци дзень Крачуна, праве кед дїдо пошол до майсторского на традицийну схадзку. Барз за ню плакал…

После єй шмерци дїдо вецей нє пипнул циґонї и риболовецки прибор, лєм теди кед зоз старого ормана почал виберац шкатули зоз спреведачками, мамками, з кута вицагнул галов, и хто зна кельо циґонї, и шицко пороздавал.

Нєодлуга и место на беґелю почало зарастац, а и дїдо помали лєгал до посцелї. Нїч му вецей нє помагало, лєм попатрунок на медалї хтори вишели на другим муре, здогадовали на красни часи.

Верим же и тераз баба и дїдо даґдзе у нєбесним белавидлу заруцую циґонї, верим, бо створели памятки за цали живот, нє лєм за свойo, алє и за нашо животи. Паметаю их и други рибаре, и леґинє хтори ше над раном ходзели трезбиц на беґель.

Так и треба жиц живот – же би и ми мали цо паметац, же би нас нашо дзеци паметали, приятелє и случайни преходнїки. Же бизме у конєчней хвильки мали з ким пойсц лапац риби…

Tags: ,

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *